Како почиње рат

Мало истраживање подручја извора

Ратови нису изненадне катастрофе. На крају крајева, то није катастрофа. Ерупцији вулкана претходи и дуга прича, прича унутра, у жеравици. Рат није ништа другачији.

Авај, поплава не почиње пробијањем насипа. Почиње слабим клокотањем ситних, испуњавајућих одводних канала на плажи. И не можемо ништа да урадимо поводом тога осим ако не спречимо да се Месец креће око Земље.

Али можемо обратити пажњу и слушати ово тихо ратно жуборење чим зазвучи: на радио и ТВ каналима, у уводницима и савезним конференцијама за штампу, у политичким променама позиција, у проповедима и емисијама, у невероватним братимљењима, али такође за сталним столовима Игралишта на ивици пешчаника, у жустрим дискусијама у реду за касе. И да, рат такође може да жубори у нашим неуронима и коронарним артеријама.

Његове изворе најлакше препознајемо у себи.Кад у нама ослаби благост, а човечанство крхко, када нас ухвати нова сила, одушевљење праведношћу и сврсисходношћу жртвовања; када климамо главом и добар је осећај бити ту и размишљати онако како други људи мисле. Тада је рат скоро победио. Најкасније, међутим, када више не сумњамо у његов смисао. Када почнемо да налазимо добре разлоге и убиство нам се одједном учини оправданим и више не желимо мир, само мало више.

Тада нам вага пада са очију и више не можемо да схватимо колико смо били глупи, или бар наивни када смо још веровали у мир. Време веровања је сада прошло, сада је реч о знању. Информисани смо и знамо да смо у праву. И како је добро што нас је толико, јер тек када нас има много имамо шансу против зла, а сваким даном нас је све више. Ту су и велика имена, мушкарци и жене, лидери интегритета који, као што знамо: Ако се не боримо сада, отворићемо капије неправди и насиљу; ако се сада не боримо, непријатељу ће бити лако, онда ћемо бити изгубљени. Али ми то нећемо дозволити, чуваћемо своју земљу и свој народ и нашу децу. Веома смо трезни у вези тога. О да, знамо да рат није лепа ствар, немојмо се заваравати, али мора да буде. Морате се жртвовати за добар циљ. Али на крају, на крају је победа и слобода. Ако се за то не вреди борити, шта је?

ПС:

Имам још једно питање. Заправо, зашто војсковође сами не ратују, човек против човека? То би било много јефтиније. И њихова порука би ми се чинила веродостојнијом да су били на челу челичне олује и жртвовали се за свој народ уместо да шаљу свој народ напред да се жртвује. За кога?